Када их погледате, тешко је поверовати да као мала деца нису разговарала и нису имала контакт са околином. Данас не само да раде као конобари у Цафе Ровник у Вроцлаву, већ помажу и у терапијским активностима и сваким даном постају све независнији. И премда су двомесечна ограничења у вези са пандемијом коронавируса значила да цео тим мора да се сети својих дужности и научи да делује по новим правилима, ентузијазма им не недостаје. Цафе Ровник поново почиње 2. јуна - обавезно их посетите и наручите „домаћу кафу“!
„Драги Господе и мој најобичнији добротвор! Ја нисам глиста платитуса, па да се, винувши се врхом стрелице са орловском главом у планине великодушне маште, молим вољу Господу Добротвору ...”- реч је о фрагменту језичног увијача, који је постављен на простирке за столове у Цафе Ровник у Вроцлаву.
- Наши гости могу на овај начин увежбати изговор и дикцију, као што су то радили и још увек раде наши запослени - објашњава професор Маłгорзата Мłинарска, логопед, лингвиста и домар овог места.
На јастучићима можете пронаћи и бајку о медведу звану Мокра шапа, која се користи током терапије, као и загонетке и загонетке. „Хасан је на питање о старости своје мазге одговорио:„ За четири године биће три пута старији од пре четири године. “ Ако не знате колико је стара Хасана мазга, конобари су ту да помогну “, читамо.
Кафе Ровник, смештен у вроцлавском Надодрзеу, није само место где можете нешто попити или појести укусну храну.То је такође, и можда највише од свега, простор у којем људи са аутизмом, Дауновим синдромом и церебралном парализом раде, стичу нове вештине и, пре свега, уче да функционишу у нормалном свету, а не затворени унутар четири зида сопственог дома или посебног центра.
„Ја сам причљив, фин, уљудан момак“
Тим се састоји од 10 људи. Њихови помоћници и родитељи помажу им на послу. Сви су били јако укључени у стварање овог места од самог почетка.
- Понекад се смејемо да је то био уобичајен потез. У реновирању је активно учествовао мушки део нашег тима. Заглађивали су зидове, фарбали, поплочавали, постављали зидове и осталу неопходну опрему. Наизменично смо бринули о кухињи са другим мајкама. Печемо колаче, кувамо, помажемо деци колико можемо. Да ми је неко пре две године рекао да ћу се бавити гастрономијом, седети у кухињи, а мој син бити на првој линији, кувати кафу и услуживати госте, не бих веровала - каже Ивона Зуковска, Фабианова мајка.
Њен син је један од конобара. Фабиан има 29 година и дисфазичан је. Иако се не може сетити најједноставнијих реченица, није у стању да научи да чита и понекад заборави какав је редослед преузео одмах након што напусти сто, он је најсмешнији запосленик овог места. Сви се слажу да он најбоље кува, како воли да каже „домаћа кафа“.
- Разговоран сам, фин, пристојан момак. Заиста волим да разговарам са гостима. Кад питају, шта је са мном и слично - објашњава он.
Говор је средство размишљања
И Фабиан и други запослени у Цафе Ровник, проф. Маłгорзата Мłинарска и психолог који са њом сарађује, др хаб. Томаш Смрека, они то заиста знају од детињства. Обојица су пре 30 година основали Вроцлавски центар за психостимулацију, тј. Студио за говорну терапију и психологију, где су радили са њима према Дина-Лингуа методи М.С. О чему се ради?
- Наша метода комбинује две ствари у једну - говор и размишљање. Ово је приоритет наших активности, одредница како приступамо раду са особама као што су деца са аутизмом, инвалидитетом, али и одраслима након можданих и можданих удара - преводилац проф. Мłинарска.
Објашњава да је главна поента да, чак и ако се састоји од једноставних речи, говор треба да се користи првенствено за комуникацију, он треба да буде средство за размишљање и решавање проблема. Овом методом су почели да раде пре више од 30 година, из центра за глуву децу. Деведесетих година, подсећа професор, само је неколицина веровала да таква деца могу да говоре.
„Фокусирали смо се на читање и говор са усана, а не на језик знакова“, објашњава он. Следећи корак био је рад са аутистичном и хендикепираном децом.
- Чак и ако је дете онеспособљено, мозак му је врло пластичан од тренутка када се роди. Захваљујући одговарајућим акцијама и терапијским третманима, јер немамо лек или третмане за аутизам или Даунов синдром који би узроковали повратак таквих функција као што је говор, у могућности смо да их научимо не само да говоре, већ и да разумеју свет који их окружује - каже проф. . Мłинарска.
Признаје да су логопеди, пре него што су почели да раде са методом коју су развили, учили само речи које дете није разумело. - По нашем мишљењу, овај приступ није довољан. Ово мора бити повезано са активношћу која стимулише бебин мозак. Стога одмах почињемо да учимо да размишљамо са таквим дететом. Не чекамо док она не научи да говори, већ само глумимо. Верујемо да би од самог почетка наши ученици требало да буду у стању да користе нормалан, а не поједностављен говор. Из ове вербалне буке која их окружује, прво ухвате појединачне речи, а затим веће и сложеније фрагменте - објашњава она.
Током рада, терапеут говори пуно, полако, јасно наглашавајући и скандирајући. Често понавља оно што је рекао и у свом говору наглашава најважније речи. Поред тога, он такође покреће дететове руке и користи вежбе покрета које интегришу чула.
- Не фокусирамо се само на говор, већ и на осећај сопственог тела и дисања. Неколико година смо тестирали ову методу у погледу ефикасности. Испоставило се да су захваљујући њој деца почела да буду језички спонтана, нису понављала речи или реченице попут папагаја, већ су говорила у оним ситуацијама у којима је требало да се говори и реагује - каже он.
Терапијска машина за прање судова
Додаје да је овај метод тежак, али претпоставка да особу која иде на терапију не држи под сенком, већ је чак баци у дубоку воду, значи да се можете наћи на месту попут запослених у Цафе Ровник.
- Када их данас погледате, разговарате с њима, тешко је поверовати да док су били деца, нису говорили, било је немогуће ступити у контакт са њима. Имају врло ефикасан ум и шта више, многи од њих могу да функционишу самостално - поносно каже у свом гласу.
То је био случај са Пјотром, такође једним од конобара у Ровнику. Када је имао 4 године, није говорио, већ је вриштао. Бацио се на под и завијао. Не бисте могли да успоставите контакт са њим очима или да га додирнете. Јео је само пете хлеба и није разумео шта одрасли желе од њега.
- Заједно са Томасзом Смереком бомбардирали смо га описима онога што се налазило около. Знали смо рећи: „На прозорској дасци седи голуб, чује се како кука. Сада је одлетело. На столу је шоља, врућа је, у овој шољи има течности, мирише на чај. Држим те за руку “. То су били описи онога што је било око, али и чула и осећања. Ова терапија је трајала годинама, али се исплатила - каже проф. Мłинарска.
Пиотр не само да ради у Цафе Ровник, већ је положио и средњошколску диплому. Живи самостално, страст му је башта коју може обрађивати.
- Овде се осећам добро. Волим да радим. Није само што сам плаћен за овај посао, већ сам задовољан оним што се овде ради. Волим да кувам кафу и понекад будем у машини за прање судова. Да, понекад се осећам уморно када има пуно људи, али осећам се позитивно - каже Пиотр.
На питање када више ужива у послу, одговара да свакако више воли поподневне смене. „Јер тада има више посетилаца“, каже он.
За конобаре са Екватора судопер који помиње није само место за прање посуђа. - Знали смо да ће нам требати место у кафићу где ћемо, када се неко наљути на некога или емоције достигну свој зенит, моћи да дишемо и одмарамо. Због тога смо створили мирну собу са удобним фотељама. У међувремену смо открили и другу. Испоставило се да је машина за прање судова. Док пере судове, топла вода прилично снажно лије на руке, бруји и тера нашег нервозног конобара или конобарицу да брзо поврате емоционалну равнотежу - каже проф. Мłинарска.
Откриће боравка у Душницима
Идеја за настанак Екватора родила се пре 4 године током боравка на рехабилитацији.
- Иако су дечаци, углавном мушки део особља, примали терапију у нашем центру, они су одрасли и још увек били под нашом негом. Чак и док су били тинејџери, борили смо се да им омогућимо да имају социјалне контакте, да неће остати у својим кућама унутар четири зида. Због чињенице да образовне понуде за њих престају мање или више кад напуне 20 година, погледали смо шта бисмо могли да им понудимо, како да попуне овај простор када више не иду у школу или на наставу, али могу нешто да учине и штета би било, ако су остали код куће и нису стекли никакве нове вештине - објашњава проф. Мłинарска.
Испоставило се да је управо боравак у Душницима дао одговор на ово питање терапеутима. Учесници су организовали сајам књига које су сакупљали током целе године. Сви су имали задатак. Неки постављају тезге, други слажу књиге, трећи подстичу пролазнике да купују.
- Били смо импресионирани колико се добро носе са овим изазовом. Нису сви, наравно, али већина људи је без оклевања разговарала са људима и ступила у контакт са њима - подсећа проф. Мłинарска.
На продаји књига зарадили су скоро 3.000 ПЛН. За овај новац отишли су на путовање из снова у Рим.
- Њима се толико свидело ово учешће у организацији сајма да смо по повратку дошли на идеју да створимо кафе-клуб и били су мотивисани да даље развијају своје социјалне вештине. Штавише, један од њих је дошао на идеју да ће збунити аутомобиле својих родитеља и тако прикупити донације за отварање овог места - каже проф. Мłинарска.
Екватор са знаком једнакости
Успели смо да добијемо просторије и обучимо особље. Читав тим започео је науковање у септембру 2017. године у два вроцлавска ресторана „Верона“ и „Агава“. Током 4 месеца научили су не само да ходају са послужавником или како управљају апаратом за кафу, већ и да разговарају са гостима, успостављају контакт очима са њима, играју сцене ситуација са којима би се могли сусрести током рада.
Цафе Ровник отворен је 22. јуна 2018. У почетку су конобари имали штампане картице са јеловником на којима су гости обележавали оно што су одабрали. Ово је олакшало постављање и извршавање налога. После неколико месеци, читав тим је прешао на таблете. Име је измислила покојна сестра једног од конобара.
- Возила је бицикл и ударио је аутомобил. Овај трагични догађај одложио је наш почетак јер га нисмо могли прихватити. Ова девојка нас је пуно подржавала, бодрила, била укључена у наше активности. Екватор долази из једнакости. У логотипу који виси преко траке, цртица изнад слова „о“ представља знак једнакости. Веома садржајно и симболично - објашњава проф. Мłинарска.
Имали су пуне руке посла непосредно пре почетка пандемије. Овоме су допринеле две непријатне ситуације. Шта се десило? Прво је на екватор позвао клијент који је желео да организује забаву за крштење, али је затражио пуноправну услугу, затим је други, после посете, изразио своје врло негативно мишљење, у којем је написала да је услуга ужасна и да људи који тамо раде "постоје за казну".
Професорка Мłинарска, иако у почетку није желела да брине тим из Ровника, издала је саопштење које је постављено на Фацебоок и у којем је описала обе ситуације које су се догодиле.
„Сваки наш гост може испунити улогу терапеута. Нашим ученицима је то веома потребно. Обратите им пажњу и реците им шта желите. Научили смо их да мирно прихватају коментаре. Ако имате мало проблема и сачекате, свако од њих ће поступити исправно и извинити се због грешке. Они то заиста могу !! Молимо вас да не пишете лоше коментаре о њиховом понашању, јер ће то јако наштетити њима, а њихови родитељи и ми терапеути ћемо бити врло тужни. Тако се понашају особе са инвалидитетом и наша толеранција лежи у чињеници да то разумемо и упркос тим понашањима, дозвољавамо им да буду са нама " - она написала.
Такође је позвала на ширење ових информација. Звук је надмашио њена најлуђа очекивања.
- Подршка коју смо добили након онога што сам написао и објаснио у овом посту била је огромна. Наш промет се толико повећао да нисмо морали да бринемо од чега ћемо платити кирију или платити зараде запослених - каже проф. Мłинарска.
„Да бих могао да се носим кад ме нема“
Двомјесечна ограничења у вези са пандемијом коронавируса значила су да се цијели тим мора сјетити својих дужности и научити дјеловати по новим правилима.
- Плашио сам се да ће бити одвратног расположења, али заиста желе да се врате на посао, буду активни. Зато ме не брине њихова посвећеност, јер чим смо се могли вратити, они су кренули на посао снагом. Међутим, горе је савладавањем свих ових правила везаних за нови санитарни режим. За то им треба много више времена од запослених у другим местима. Свеједно, и сама видим да понекад заборавим да изађем из куће носећи маску, па се вратим по њу. Тада мислим да ако су моје навике јаче од ових нових правила, шта друго за њих - каже проф. Мłинарска.
Стога су из дана у дан учили нове вештине. Једног дана су савладали дезинфекцију столова, следећег, квака на вратима и радних плоча. Радиће у двоје. Вратили су се заувек 2. јуна. Раде 6 дана у недељи, осим понедељком.
- Десило се тако срећом да су им се свиделе две особе, у којима је једна особа боље савладала та нова правила, а ако је потребно, то би помогло другој. Наравно, неко ће их увек чувати у задњој соби - објашњава проф. Мłинарска.
На Интернету је Екуатор покренуо прикупљање средстава за стварање баште.
- Без њега немамо шансе да преживимо у летњој сезони. Претходних година ови месеци су били слаби. Наши клијенти су непрестано питали када ћемо коначно отворити башту, а сада, са коронавирусом, ретко ко жели да седи унутра. Надам се да ћете је моћи створити. Један од добављача пића већ нам је обећао кишобране. Надамо се да ће бити и других донатора и они ће нас подржати. Не могу да замислим да ће ово место у које смо ставили толико срца и које је прилика за свих нас десет, нестати са мапе Вроцлава. Оптимиста сам - каже проф. Мłинарска.
Свако од оних који раде на Екватору свакодневно премашује своја ограничења. Пиотр, осим што је конобар, помаже у терапији мале деце и Јацека током групних активности. Фабиан је врло дружељубив, брине о судбини својих колега. Вољан је да обавља разне тешке физичке послове. - Веома је јак - каже проф. Мłинарска. Клаудија, која је изгубила мајку током пандемије, наговорила је новинаре локалног Радија Еска да извештавају о Екватору. - Колико су били поносни на то, како су јој честитали на идеји и њеној примени - каже она.
Иако конобари на екватору нису потпуно свесни вредности новца, они планирају на шта ће потрошити своје плате. - Трошим мало на тренутне потребе, а мало штедим. За шта? Нећу рећи. Ово је моја лична тајна - каже Пиотр.
Фабиан такође ставља оно што заради. Купио је себи телефон, сада планира да купи таблет. - Видим да се мења. Има контакт са људима, има сврху. Насмешим се кад видим колико је тачан када треба да дође на посао. У другим ситуацијама он има малих проблема с тим - смеје се његова мајка, госпођа Ивона.
Одушевљена је чињеницом да су гости врло разумевајући и стрпљиви и према њеном сину и према остатку посаде.
- Који је мој највећи сан? Да би Фабијан био неовисан, да би могао да се снађе кад ме нема - признаје.
